Zaraženost varoom u poslednje 22 godina.
Od prve pojave pčelinjeg parazita Varroa destructor na pčelinjacima u istočnoj Srbiji, polovinom sedamdesetih godina prošlog veka, prošlo je skoro četrdeset godina. Za to vreme varoa, parazit kod nas obično poznat kao krpelj, iako bi bilo pravilnije da ga nazivamo grinjom, naneo je ogromne štete pčelarstvu kako kod nas tako i u drugim zemljama širom sveta.
U međuvremenu je utvrđeno da sem direktnog parazitiranja varoa učestvuje i kao vektor-posrednik i prenosilac različitih virusa, a moguće i drugih mikroorganizama štetnih za medonosnu pčelu.
Da bi se sprečilo veće propadanje pčelinjih društava pčelari su se uglavnom oslanjali na korišćenje različitih hemijskih preparata, čija je primena dovodila do većeg ili manjeg negativnog uticaja na kvalitet pčelinjih proizvoda. Sem toga, varoa je vremenom sticala rezistentnost na različite primenjene antivarozne preparate.
Od početka invazije parazita primećeno je da izvestan broj pčelinjih društava preživljava. Na osnovu iskustva sa drugim poljoprivrednim (životinjskim i biljnim) vrstama moglo se pretpostaviti da bi prirodna selekcija vremenom dovela u ravnotežu interese domaćina – medonosne pčele i varoe kojoj nije u prirodi da zajedno sa domaćinom nestane. Shodno tome usmerenom veštačkom selekcijom trebalo bi da se dobiju tolerantnije pčele u odnosu na varou.
Da je ovo bilo moguće pokazala su i naša istraživanja u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka u okviru američko-jugoslovenskog naučnog projekta. Tada su posle tri selekcione generacije društva tolerantnije linije preživljavala, a manje tolerantne propadala. Pošto je ovakva selekcija bila jednostrana takve pčele su bile manje produktivne. Posle završetka projekta se odustalo od takvog pristupa rešavanju problema varoe. Naši pčelari su prirodno više cenili veću mednu produktivnost, jer su za suzbijanje varoe imali štapiće natopljene raznim vrstama hemikalija ili su vršili zadimljavanje listićima amitraza.
Mi smo u okviru Agroekonomika od polovine devedesetih godina prošlog veka nastavili sa programom selekcije na mednu produktivnost uzimajući u obzir i intenzitet zaraženosti varoom, kako pojedinačnih pčelinjih društava, tako i po linijama, a od 1998. godine i ukupno po godinama za ceo selekcioni pčelinjak.
Kao što se vidi iz priloženog grafikona u ovom istraživanju korišćeno je godišnje najmanje 78, a najviše 101 pčelinjih društava Apis mellifera var.carnica. Da bi se ustanovio intenzitet zaraženosti varoom vršeno je tretiranje određenim akaricidnim preparatima i to od 6. septembra svake godine, osim 2013. kada je tretiranje započeto 10. septembra. U ostalim periodima godine nije bilo nikakvog suzbijanja parazita. Do 2000. god. su korišćene „Apistan“ trake na bazi fluvalinata, a od 2000 god. „Checkmite“ plastične trake sa aktivnom supstancom kumafos. Oba sredstva su američkog porekla. U poslednjih sedam godina pored navedenih vršene su uporedne probe sa različitim trakama domaćeg porekla.
Sva pčelinja društva su imala podnjače sa žičanim mrežama i metalnim ulošcima na koje je opadala oborena varoa. Brojanje varoa je vršeno svakodnevno u periodu intenzivnog opadanja parazita, a kasnije, sa smanjivanjem broja opalih varoa svaka 2 ili 3 dana.
Posle osnovnog tretiranja, koje se završavalo oko 10. oktobra, vršeno je i naknadno kontrolno tretiranje u toku novembra da bi se utvrdila relativna efikasnost osnovnog tretiranja. U te svrhe je korišćen Apitol, odnosno u nekoliko poslednjih godina oksalna kiselina.
Analiza podataka po godinama i trend zaraženosti
Iz posmatranog perioda od 21 godine očigledno je da je 1999. godine bilo najviše varoe, u proseku za 86 pčelinjih društava 1829,1 opalih parazita po društvu. Te godine kod jednog pčelinjeg društva izbrojano je oko 10500 varoa. I pored toga to pčelinje društvo je preživelo zimski period. Istina, bilo je svedeno na 3-4 okvira pčela. Uzrok opstanka ovog društva je verovatno odsustvo većeg delovanja virusa i drugih nepovoljnih faktora. Ni te, kao i drugih godina nije bilo gubitaka od varoe na selekcionom pčelinjaku. Interesantno je napomenuti da je prethodne, 1998. godine bilo daleko manje zaraženosti nego u godini bombardovanja. Istina, bombe nisu padale u okolini pčelinjaka koji se sve vreme nalazi u selu Vranić, opština Barajevo. Godina 1999 je poslednja u kojoj su za suzbijanje varoe korišćene Apistan trake, jer smo primetili da se njihova efikasnost počela da smanjuje.
U 2000. godini započeta je primena „CheckMite“ traka. Njihovo korišćenje je trajalo do 2013. godine, kada im je efikasnost iznosila 85%. Nakon njih su primenjene Argus Ras trake, a potom, u decembru i oksalna kiselina. Nakon ovog poslednjeg tretmana nisu registrovane opale varoe.
U 2001. godini je ponovo došlo do povećanja broja opalih varoa, ali ne tako drastično kao 1999. godine. Prosečno je po košnici registrovano 460 varoa. U 2002. se taj broj smanjio. Prema do tada uočenoj cikličnosti naizmeničnog uvećanja i smanjenja broja opalih varoa po godinama očekivali smo da će u 2003.godini ponovo doći do skoka zaraženosti varoom. Na naše veliko iznenađenje to se nije desilo. Čak suprotno, prosečan broj parazita opalih na ulošcima ispod mrežastih podnjača drastično se smanjio na 39,5 po pčelinjem društvu. Nije bilo jasno zbog čega se to desilo. Pretpostavljamo da je neki faktor, ili više faktora uticalo na intenzitet razmnožavanja varoe u toku ekspanzije legla. Ovo se može dovesti u vezu i sa našim od ranije poznatim zapažanjem pojave neplodnih ženki u 1989. godini. Da li je to bio slučaj i ove sezone ili je u pitanju bilo nešto drugo ne možemo reći. U 2004. godini umesto da se zadrži tako nizak ili nešto viši nivo zaraženosti došlo je do dramatičnog povećanja broja opalih varoa, sa prosekom od 1297,3 varoa po pčelinjem društvu. U 2005. se ponavlja pad zaraženosti slično onome iz prethodnog perioda, ali ipak u nešto većoj meri nego ranije. Naredne, 2006. godine ponovo dolazi do velike infestacije, druge po količini opalih parazita, odmah posle 1999. U toku 2007. i 2008. godine imamo postepeno smanjenje zaraženosti, bez naizmeničnog povećanja i smanjenja broja opalih varoa.
Od 2009. do 2015. godine nastaje period od sedam godina veoma niske zaraženosti. U ovom periodu najviši prosek opalih varoa je u 2010. godini, i to 247,6 po pčelinjem društvu. Interesantno je se i u ovih sedam godina javlja naizmenično smanjivanje i povećanje zaraženosti, ali uz minimalne razlike i na veoma niskom nivou. Apsolutni minimum zaraženosti varoom u poslednjih šesnaest godina je u 2012. godini, u proseku 23,2 varoe za 97 pčelinjih društava. U narednoj, 2013. godini došlo je do povećanja na 125,4 oborenih parazita. U 2014. godini je došlo do blagog povećanja broja oborenih varooa, da bi u 2015. godini ponovo došlo do opadanja broja oborenih varooa. U 2016 je došlo do porasta broja oborenih varooa, u proseku 505,16 varoa, smatramo da je na to uticala blaga zima i to što je mnogo varoe pokupljeno na suncokretovoj paši. U 2017. godini je ponovo došlo do opadanja broja varooa, u proseku je izbrojano 101,91 varoa, a na to je verovatno pored selekcije uticalo i sušno leto. U 2018 je došlo do rasta broja varooe, u proseku je izbrojano 545,33 varooe. Umereno toplo i vlažno leto je bilo idealno za razvoj varoe, pered toga velika količina varoe je pokupljena na lipovoj i suncokretovoj paši. To se vidi i iz činjenice da je na odgajivačkom pčelinjaku koji nije seljen prebrojano samo 64,7 varooa u proseku po košnici. U 2019 je ponovo došlo do značajnog pada zaraženosti.
Iako su prethodne godine, tj. U jesen 2017. godine oba pčelinjaka tretirana na isti način, na ovom grafiku se vidi drastična razlika u stepenu zaraženosti varoom. To je posledica selidbe selekcionog pčelinjaka, prvo na lipovu, a zatim in a suncokretovu pašu. Na oba pčelinjaka je primetna velika razlika u stepenu zaraženosti između pjedinačnih društava. Iz ovog grafika se može izvući nekoliko zaključaka. Najvažniji je taj da broj varoa u društvu zavisi od genetike, efikasnosti prethodnog tretmana, vremena koje je proteklo od prethodnog tretmana i stepena zaraženosti pčelinjih društava u okolini. Tu naravno ne mislimo na neposrednu okolinu, već na površinu koju obilaze pčele izletnice pri sakupljačkim letovima.
Iz ovog grafika mi vidimo da je veliki broj društava iz nama nepoznatih društava koja su okruživala naš selekcioni pčelinjak na lipovoj i/ili suncokretovoj paši bio izuzatno jako zaražen varoom. Kao uzrok varijacija u broju varoa između košnica smo razmatrali i mogućnost naleta na košnice. Pošto smo imali fotografije sa paše na kojima smo videli raspored društava sa brojevima košnica utvrdili smo da to nije slučaj. Tako da su npr. društva sa najvećom zaraženošću bile postavljena u sredini redova gde nisu mogle biti izložene naletu. Sa obzirom na to da se na pčelinjacima Apicentra obavlja dvogodišnja selekcija utvrdili smo da su neke matice čija su društva bila sklonija većoj zaraženosti u prvoj godini, to ponovile i u drugoj. Dok su neka društva čije su matice imale malo varooe to ponovile i u uslovima kada su bile izložene ogromnom broju varoa u okolini. Da li je to posledica toga da su pčele iz otpornijih društava manje privlačna varoi, pa se varoa manje kači na te pčele, ili toga što takva otpornija društva posle ulaska zaraženih pčela u društvo na neki način eliminišu ili spreče uspešno razmnožavanje te varoe ne znamo. Verovatno su zastupljeni i jedan i drugi scenario. U svakom slučaju nama, zbog odabira što otpornijih društava na varoou, ovakvo povećanje zaraženosti na paši odgovara. Selekcija na otpornost prema varoi je mnogo efikasnija kada matice biramo na osnovu razlika u zaraženosti koja se meri u desetinama i stotinama varoa, nego kada bi to radili na malim razlikama od samo 2-3 varoe. Takav slučaj bi bio na odgajivačkom pčelinjaku gde 27 društava ima od 0-10 varoa, 12 društava od 10-25 varoa, 21 društvo od 25 do 100 varoa, a samo 20 društava preko 100 varoa od kojih samo četri društva imaju preko 200 varoa. Pretpostavljamo da bi ova društva sa 200 i više varoa, da su nošena na pašu imala preko 1500 varoa slično kao i najzaraženija društva na selekcionom pčelinjaku. Možemo da kažemo i da bi zaraženost na selekcionom pčelinjaku bila mnogo manja da nije seljen na lipovu i suncokretovu pašu.
Grafik 2. Razlika u zaraženosti između odgajivačkog i selekcionog pčelinjaka 2018 godine.
Od ukupno 101 društva na selekcionom pčelinjaku šest društava je imalo između 1810 i 4752 varoe. Mi to ne radimo zbog selekcije, ali društvima koja su najpodložnija varoi treba promeniti maticu jer će i u narednim godinama služiti kao izvor zaraze.
Na osnovu svega izloženog može se zaključiti, bar za sada, da je dugogodišnja kontrola zaraženosti varoom i uzimanje u obzir ovog faktora prilikom odabiranja matica-majki u okviru selekcije pčela na mednu produktivnost i reprodukcije matica dovelo do stabilizacije odnosa između medonosne pčele kao domaćina i varoe kao parazita. Ovo pčelarima koji koriste matice “Apicentra” omogućuje pčelarenje i suzbijanje varoe uz minimalnu intervenciju u jesen odgovarajućim sredstvima.
Naravno, mi ne znamo da li je ovo postignuće uglavnom rezultat selekcije ili i uticaja nekih drugih faktora. Sličnih dugogodišnjih praćenja zaraženosti drugih genetskih populacija kod nas nije bilo. Pošto je ovaj članak namenjen pčelarima on nema strukturu koja se zahteva pri publikovanju u časopisima strogo naučnog karaktera.